Svojom pojavom vizit karta kako je mi nazivamo služila je kao mali izraz učtivosti ,donekle reputacije i izvora osnovnih informacija. Ostaviti jednu iza sebe značilo je označiti upoznavanje,ali pustimo sada sve to što i sami sve znate jer u ovoj svojevrsnoj hronici 80 tih i 90 tih godina dvadesetog veka ,vizit karte su u kolevci fudbala u Britaniji dobile svoj specifičan karakter.Mladji naraštaj muškaraca radničke klase toga doba,kome odlasci na fudbalske utakmice predstavljaju identitet, menjaju sadržinu klasičnih vizitki stvarajući novu formu kao priznanicu nasilja.
Fudbalske firme širom Britanije su iskoristile pristupačnost izrade i šou je mogao da počne.
Fraza „oblači se da bi impresionirao“ opisuje kako su se stil i nasilje isprepleli; fudbalske firme usvajaju dizajnersku odeću kao oklop i uniformu. Čak se i neujednačena tipografija čini improvizovanom, kao da je iscrtana između smena na kancelarijskoj mašini. Ono što je nekada bilo precizno gravirano sada se reprodukuje sa hitnošću.Moć logotipa ostavlja glavni utisak ,poruke su upućene protivničkim navijačima ,sve postaje dostupno pogotovo masovnim korišćenjem državne železnice i tada još uvek pristupačnim cenama ulaznica i kod kuće i na gostovanju.
Kartica „Aberdin fudbalski kežualci“ ide dalje, zamenjujući Lakostov logo sa krokodilom grubim faksimilom. Francuski brend, nekada rezervat teniskih klubova i paluba jahti, postaje simbol vraćenog vlasništva. Ispod nje, deklaracija „Osnivači kežual pokreta u Škotskoj“ kombinuje aroganciju i ironiju. Isti logo koji je označavao slobodno vreme za bogate sada označava radničku subkulturu definisanu konfrontacijom.
Ako Aberdin prerađuje Lakost, Dandi Utiliti cilja na Armanija. Prisvaja logo orla brenda, spajajući korporativne težnje sa pretnjom. Ovo nije falsifikat; to je komentar. Slika prestiža je duplirana, potkopana i okrenuta ka samoj sebi. Kartica izgleda zvanično, ali imitacija je namerna, podsetnik na to koliko se lako može proizvesti autoritet.
Kartica „Cardiff City Soul Crew“ deluje kao katalog i podsmeh. Odštampana crnim mastilom na sivom kartonu, navodi Đorđa Armanija, Moskina, Ralfa Lorena, Stoun Ajlenda, Valentina, Đanija Versaćea — spisak luksuznih brendova prikazan kroz razmazani toner. Ispod nje, slogan „Pametnija od prosečne ekipe“ deluje na nekoliko nivoa: hvalisanje modnom pismenošću, bljesak ironije i klasna kritika prerušena u hrabrost.
To je izjava ukusa na jeziku ulice, gde znanje o kroju i etiketi zamenjuje nasleđenu prefinjenost. Jeftinost štampe samo pojačava poruku; luksuz bez legitimiteta, težnja kroz subverziju.
Na svim ovim karticama, humor je centralan, ne kao oslobađanje od nasilja već kao njegovo produženje.. Njihovi tvorci su tečno govorili vizuelni jezik širom stadiona Britanije, gde su sukobi i spektakl bili povezani.
Lako je ove kartice videti samo kao grube artefakte nasilja. Međutim, kao što ovde vidimo one su duboko informisane vizuelne izjave, koje spajaju klasnu kritiku sa dizajnerskom pismenošću. One otkrivaju kulturu radničke klase koja je apsorbovala estetiku moći – korporativne logotipe, luksuznu modu i medijski spektakl – i sve to kroz neku vrstu parodije.
Originalne vizit karte su zahtevale fini štampani tekst, eleganciju i slobodno vreme ove nove huliganske nisu zahtevale ništa od toga. Njihova moć je dolazila iz pristupačnosti: mogućnosti reprodukcije autoriteta jeftinom fotokopijom. Pa ipak gotovo je sigurno da su na neki način uticale i na društveni preokret tih decenija i svaka kartica je na neki način predstavljala mali čin sabotaže,predstavu identiteta i najavu kežual stila.
Ovim podsećanjem pokušaćemo starijim čitaocima da vratimo uspomene na 80- te i 90-te prošlog veka a mladjima predstavu kako je ustvari sve počelo i kako se preokret desio kada je u pitanju stvaranje identiteta bar onoga koji se odnosi na UK.
“When i was Growing up,The Cultural Reference Points That Defined Your Character Were Music,Clothes and Football“ – Paul Weller(The Jam).

Like all sub cultures the Casuals of the late 70s and early 80s borrowed a little from their predecessors. There were traces of Mod and Northern Soul and there were some straight up converts from skinhead to Casual. The rivalry between the hooligan crews was probably no worse than the pitch battles between Mods and Rockers on the Bank Holiday beaches or those between Skinheads and Greasers on the same beaches a few years later. But there was something a bit different about this new youth culture. It was the sharp dress sense and style that marked them out in a time of high unemployment when the youth of Britain seemed to have been abandoned.

Sub Cultures had until then, built their image on repurposed workwear or surplus military clothing. Work boots, Donkey Jackets, Parka Coats and Bomber Jackets were all re-appropriated and traded up from their original humble utilitarian function to become fashion items. The Casuals re-appropriated right enough but in the complete reverse they took the fashions of the wealthy and even the retired and brought them to street level. A typical matchday in any football town across the Kingdom would see the terraces looking like the entire membership of every Golf Club, Tennis Club and Ski resort had turned up for the match. Golf Jackets, Lambswool sweaters, Polo necks, Tennis Shirts, Ski Jackets and Tracksuits were paraded by the rival fans keen to show that working class and jobless they might be, but they knew a thing or two about how to dress and where to find it.

The Casual culture remains today, the hooligan gangs less evident and the dress slightly toned down, but it was one of the most influential movements. Of course, the association to violence that did, in the extreme cases result in deaths, and the targeting of Football fans by the Government of the day seemed to toxify the whole movement forever. The violence met out by Skinheads or Mods seems almost innocent and naive compared to that inflicted by the Casuals. Perhaps it had more to do with the society at the time. The Mods, the Rockers, The Skinheads were rebelling against authority but they had a future. The Casuals were rebelling as their seemed to be no future. It was more politically expedient to slam the door on the Casuals.

Of course, there are many elements that remain including the trainers and the some of the labels. But we have never really seen a full-on revival of the culture. It seems like something no one dare take on. A bit too dark and a bit too close to the truth to reimagine.

About the book -Casuals: Football, Fighting and Fashion – The Story of a Terrace Cult by Phil Thornton.

We mention it as it is one of the most comprehensive accounts of the movement and Underground store in Manchester gets a handful of mentions in the book because its offering of rare trainers back in those early days.

LEGENDA O MILVOLU
MONDO KOLUMNA: Oni su posebna vrsta lavova!
„Lavovi se ne oporavljaju kao ljudi“, rekao je Zlatan ibrahimović. Ovi lavovi koji potiču iz londonskog Milvola definitivno nisu kao obični ljudi. Oni su bili i ostaće nešto posebno u fudbalu. Borci koji će pasti milion puta, ali će svakog puta ustati jači.

Mnogo je bilo polemike da li je Del Boj navijač Milvola? Obično kada kažem svoju email adresu, mnogi kažu, “Jel to iz Mućki”. Zapravo, Del Bojev otac je optimistični navijač ovih “drugih” plavaca. Del Boj i Rodni bili su navijaći Čelsija, jednog od najljućih rivala Milvola. Tako da nije iz Mućki. Stadion je blizu Pekama, gde su junaci Mućki, pa je tako nastao ovaj mit.

Povezanost sa ovim klubom, u mom slučaju, potiče sa prvih VHS kaseta koje sam gledao kao klinac, na kojima su bile utakmice Milvola. Tada nisam znao za englesku ligu, jer je naša liga bila prilično jaka, kao i ostale kontinentalne lige. To je bilo prvo upoznavanje sa engleskim fudbalom, a nešto posebno se osećalo kada gledate igrače u plavo-beloj opremi kako ginu na preoranom terenu.

Milvol je poznat zbog navijača, pre bilo čega drugog. Druga najpoznatija stvar je čuveni “The Den” koji je bio kultno mesto okupljanja jedne od najopasnijih huliganskih grupa “Millwall Bushwackers”. Često su njihovi navijači bili glavna tema mnoštva britanskih filmova od “I.D.” pa do “Football Factory”. “The Den” je često bio zatvaran, a klub kažnjavan zbog višestrukih ispada huligana, isprva poznatih kao – F Troop.

Da ne bude da klub vezujem samo za huliganstvo, red je da se dohvatimo njegove zanimljive istorije i najbolje sezone u istoriji kluba. Milvol je rođen na Kaskadama, koje je sada mesto stambenog kompleksa višeg sloja londonskih stanovnika. Daleke 1885. godine je grupa radnika JT Morton fabrike osnovala klub na “Psećem ostrvu”, zapravo poluostrvu koje je sa tri strane oivičeno Temzom.

Prva upravna zgrada je nestala tokom bombardovanja Londona i nikad više nije obnovljena. Postoji više verzija oko osnivanja, ali ona koja je najbliža zvaničnim dokumentima je ta da je osnovan od navedene grupe radnika, gde su većina bila Škoti. Upravo je zbog toga Milvol dobio boje koje nosi i danas. Ima tu jop sijaset priča o nastanku amblema na kome stoji ljutiti lav, da li je to opet škotskog porekla ili je logo smislila grupa igrača koja je jedno vreme boravila u Africi na radnim obavezavama, gde su redovno viđali lavove, pa otud ideja da su sebe videli kao lavove i osmislili grb Milvola.

Ali kako god da okrenete, Milvol se kao klub vrti oko stadiona Den. Prevedeno na naš jezik dobijamo reč – Jazbina. Ako dodamo grb, to mu dođe lavlja jazbina, a znamo i vi, i ja, da ne bi rado ušli u takav “objekat”. Ali kada se mora, mora. Nije bilo čoveka, osim domaćih, koji su gajili simpatije prema Jazbini. “Dirty Den” je bio nadimak novinara, protivničkih ekipa i navijača. Ovaj stadion je bio disao. Živeo je kao zasebna persona koja je zapravo nosila Milvol kao klub. Duh Jazbine bi uplašio svakoga ko bi se nenajavljeno približio kapijama.

Prilazi stadionu su bilil jako mračni. Namerno ili ne, to znaju samo oni koji su razvijali strategiju prilaska Denu. Sa jedne strane ste imali improvizovani parking u blatu, a znamo koliko u Londonu često pada kiša kada je fudbalska sezona. Druga strana je bila isprepletana prugom i zvukom voza u mraku, koji je dodavao utisak da se nalazite u filmu Alfreda Hičkoka. I treći prilaz koji je bio u tunelima, u kojima po pravilu ili nisu radile sijalice ili su treperile kada se to njima svidi, pa vi vidite koliko vam se tu rado prolazi.

Taj “Cold Blow Lane” bio je najstrašniji od svih prolaza. Uglavnom su se tu dešavale tuče, jer i kada bi policija stigla ne bi mogla jasno da identifikuje učesnike. Džek Trbosek bi pozavideo izboru lokacije za smeštanje stadiona za noćne termine utakmica.

Kad bi ušli na stadion, ne bi vas čekala ništa toplija atmosfera, jer su tribine bile betonske. Krov je pokrivao samo trećinu tribine, pa bi u slučaju kiše i produvavanje bubrega i rebara u tunelima, nastavili da prijatno kisnete i nadate se zdravoj prostati kada se utakmica završi. Najgori pogled i mesto je, naravno, bilo rezervisano za goste. Tuče na tribinama su bile česte, jer nisu bile pod dovoljnom kosinom, pa bi neko sa željom da izvadi kišobran potpuno blokirao vidik onom iza sebe i još jednom iza njega. Lančana reakcija je dovodila do razbijanja glava u ciljlu da se dobije jasan pregled dešavanja na terenu.

Odlazak u toalet je bio moguć jedino ako ste imali želju da preplivate do pisoara, a za onu dužu nuždu ste morali da trpite do kuće ili negde usput, u povratku. Tek ‘86 kada su se pojavili novi vlasnici koji su počeli da ulažu sredstava u sređivanje stadiona i pratećih stvari. Dva igrača su obeležila taj rani period Milvola, u njegovoj modernoj istoriji. Jedan je čuveni irski napadač, Toni Kaskarino, kasnije profesionalni poker igrač i komentator u FIFA serijalu. Drugi je naširoko poznati napadač nekoliko engleskih klubova, koji je sa 16 godina ponikao u Milvolu – Tedi Šeringem.

Mladi Tedi i nešto stariji Toni rešetali su mreže, pa su ti golovi zakucali Milvol na prvo mesto Druge divizije, tada druge lige engleskog fudbala. Klub je upao u Prvu diviziju, sada Premijer ligu, po prvi put od osnivanja. U premijernoj sezoni završili su na sredini tabele, jednu poziciju iznad Mančester Junajteda. Već u sledećoj su bili poslednji i vratili se u drugu ligu.

Novi Den je kroz tri godine zamenio Stari Den, ali je vreme donelo da se i sada zove jednostavno “The Den”. Grčki tajkun, Teo Papitis, preuzeo je finansijske konce kluba u svoje ruke i rešio da zavede red, ali istovremeno uloži u klub. Što sa igračke strane, što sa stručne strane. Dosta toga se menja za Milvol od 2003, kada je bivši igrač čuvenog Vimbldona (biće uskoro priča o njima) i Čelsija stigao u klub. Mali, prgavi Denis Vajs. Prvo kao igrač-menadžer, da bi kasnije potpuno zamenio dres, trenerkom.

U svojoj prvoj sezoni, Denis Vajs je vodio klub do finala FA Kupa, prestižnog takmičenja u engleskom fudbalu. I sada dolazimo na sezonu 2003/2004 i sve ono što se dešavalo neposredno pre i posle ove antologijske sezone. To je stavilo Milvol na mapu i konačnu skinulo, ako mogu reći ljagu sa imena, koje ih je pratilo zbog stalnih ispada huligana.

U Milvolu se ‘98 pojavio mladić zanimljivih crta lica, na kome ste odmah mogli da zaključite na nije Englez. Zapravo je rođen u braku Irca i Samoanke, u Sidneju, pa je tako postao državljanin Australije. Od čitave familije koja je igrala ragbi, jedino je od krenuo fudbalskim stopama. Obreo se u Engleskoj gde je kao slobodan igrač potpisao za Milvol. On je bio ta pokretačka snaga Lavova u njihovim najboljim godinama. Njegovo ime je Tim Kejhil i ako ga ne znate iz ovog perioda, onda ga znate iz Evertona i reprezentacija Australije, gde je gospodario sredinom terena i bio jedan od najbolji igrača u skok igri, iako je bio visok 178 centimetara.

Kejhil se vratio u svoj voljeni klub 2018. godine, kada je na emotivnoj konferenciji za štampu pričao o dogovoru sa upravom da odigra još par utakmica za kraj karijere. Na utakmici sa Kardifom ušao je sa klupe i doživeo ovacije celog stadiona, gde su navijači Lavova stajali dobrih pet minuta šaljući čistu emociju ka svom heroju.

„Milvol mi je dao sve. Investirao je u mene. Dao mi je trenera, dao mi je uslove, da mi je ove fantastične navijače. Ne znam da li ću ikada moći da se odužim, mada sam očistio dosta kopački kada sam davno stigao u Englesku. Možda sam time platio taj dug“, kroz smeh je rekao Kejhil.

Sledeći u nizu koji su napustili klub posle uspeha, bili su Pol Ifil koji je posle uspeh dres Milvola zamenio dresom Šefild Junajteda. Univerzalac Dejvid Livermore je potpisao za Hal Siti. Kapiten Lorens je prešao u redove Kristal Palasa gde je dugo godina bio centralni šraf u defanzivi sa još jednim centarhalfom Milvola, Darenon Vordom.. Stiven Rid je otišao u Blekburn Roverse, dok je Šon Dajč, sadašnji trener Barnlija, otišao u Votford.

Ali šta je bio preduslov da odu u, da li bolje ili popularnije klubove, to je pitanje? Preduslov je bila jedna, samo jedna fantastična sezona i ona se desila te famozne 03/04. Milvol je igrao finale FA Kupa sa Mančester Junajtedom u kome je poražen sa 3:0. Mogli ste utakmicu da gledate u direktnom prenosu na našim kablašima.
Da napomenem, da je za Milvol nastupao (ponikao kod njih), Černo Samba, jedan od legendarnih igrača igrice Football Manager.

Kao deseti su završili sezonu u Čempionšipu, ali je voz na koji su se ukrcali na putu ka finalu Kupa bio brzi voz koji je obarao sve ispred sebe. To je bio prvi put posle 12 godina da je tim iz niže lige od Premijer lige bio učesnik finala, ovog puta na Milenijum stadijumu, umesto Vemblija. Od ozbiljnijih timova prvo je stradao Barnli. Tranmer Roverse (inače je Milvol imao dodatak Roversi kada je osnovan) su izbacili u ponovljenom meču (prvi završen 0-0) golovima doskorašjneg trenera, tada napadača, Nila Herisa i Tima Kejhila. U polufinalu je ponovo Kejhil presudio Sanderlendu, čime je napravio eksploziju navijača Milvola na Old Trafordu (tamo se igralo polufinale).

Onda je tim koji poseduje Old Traford čekao Lavove u finalu. Ronaldo i Van Nistelroj, dva puta, bili su dovoljni za laganu pobedu. Kako je Mančester po poretku na tabeli Premijer lige bio učesnik u kvalifikacijama za Ligu šampiona, Milvol je dobio jedinstvenu priliku da se oproba u tadašnjem UEFA Kupu. Ferencvaroš je bila bolja u dva meča, pa je tako Milvol brzo završio svoju evropsku priču.

Verovatno bi sve bilo drugačije da je Tim Kejhil, bar na tu sezonu produžio boravak među Lavovima, umesto što je rešio da bude Karamela. Zlatan mu to nikada ne bi oprostio. Tim bez Tima jednostavno nije bio isti, jer je on bio general sredine terena. Nakon njega redom su se ređali ostali, da bi tim nakon dve sezone od istorijskog uspeha bio potpuno izmenjen. Jedini koji je ostao veran bio je desni bek, Alan Dan, koji je tek u penzionerskim danima napustio Milvol.

Dva puta u poslednjih 20 godina, Milvol je bio na korak do Premijer lige, ali je verovatno to bilo nešto poslednje što bi elitna engleska liga želela. Nisu uspeli, a da jesu to bi bile velike utakmice, posebno londonske. Milvol je dugo godina u jako dobrim odnosima sa Totenhenom. Na drugoj strani su u jako lošim odnosima, pre svega sa Vest Hemom, pa onda sa Čelsijem. Ne samo sportski, već navijački. Obračuni navijača Milvola sa navedenim navijačima predstavljali su pravi haos na ulicama Londona. Jednom je čak huligan u bojama Milvola nokautirao policijskog konja.

Hari Kejn je proveo deo sezone na pozajmici u Milvolu. Tamo je stigao iza Nove godine i svojim golovima je pomogao Milvola da od borbe za opstanak dođe do gornjeg dela tabele. Već tada mu je prognozirana jako dobra karijera.

Milvol je mali klub, ali veliki u srcima navijača. Ja nisam jedan od njih, samo sam simpatizer. Od “Masakra na Dan majki” kada su spakovali četiri gola Vest Hemu, pa do tog istorijskog finala sa Junajtedom i sijaset imaginarnih sezona u Football Manageru sa Milvolom, mogu reći da mi je to najdraži fudbalski klub van granica Srbije. Za nekoga je možda to Liverpul, zbog tradicije. Za nekoga je Juventus, za nekoga Barselona, zbog majstora fudbala koji su tamo igrali. Za mene je to mali Milvol. “No one likes us, we don’t care” poruka je koja dolazi sa Dena. Poruka koja je u srcu svih koji vole Milvol.

čovek koji je u smrt odneo tajne Beogradske i Niške tvrđave

DVA GRADA, JEDNO PODZEMLJE

            Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i rekao:

            „O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.“

            Bio je to baron Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u Austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod negovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana. Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.

            I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?

            Na Beograd?

            Možda.

            Ili na jednu drugu tvrđavu u koju je uložio takođe dosta od svog arhitektonskog genija?

            Godine 1373. De Morez će biti imenovan za zapovednika novoosvojenog grada u kome takođe postoji stara tvrđava sazidana na temeljima nekadašnjeg rimskog kastruma i čije podzemlje će takođe postati svet tajni i mraka.

            U pitanju je grad Niš.

            Još u vreme prvih turskih osvajanja Srbije, kada je moćni osmanski emir Murat I Pravedni krenuo iz svoje evropske prestonice Jedrena u pohod na Evropu, grad Niš je bio poznat kao veliko i bogato mesto, a neki hroničari su ga nazivali „Lazarevom riznicom“, aludirajući na to da je bio imućniji i važniji grad od tadašnje prestonice Kruševca. U to vreme, Osmanlije su Evropu nazivali Rumelija, što doslovce znači – „Zemlja Rimljana.“ Rimski Naisus, vizantijski Niza, rodno mesto Konstantina Velikog i grad koji je Atila Hunski sravnio sa zemljom, bio jedan od bitnijih vojnih ciljeva u turskom pohodu započetom 1386. Neki turski letopisci kažu da je sama tvrđava, kada ju je Murat prvi put video sa jednog od brda u blizini grada, svojim izgledom moćnog emira podsetila na „Nakostrešenog zmaja.“ To je svakako bilo zbog njenog nebičnog „čičkastog“ oblika, sa isturenim bedemima i zidovima čija linija je išla pod oštrim uglovima. U to vreme, prema nekim izvorima, a većina su šturi i nedorečeni, zapovednik niške tvrđave bio je jedan od moćnijih Lazarevih vojvoda. Neki kažu da se radilo o Georgiju Brankoviću, polubratu Vuka Brankovića. Turska opsada je trajala 25 dana, nakon čega je tvrđava konačno pala i Turci došli do veoma velikog plena. Ono što je intrigantno u svemu jeste priča da je Branković sa svojom porodicom uspeo da pobegne iz Niša, a da su takođe iz grada iznete mošti Svetog Prokopija. Kako im je to uspelo? Jednostavno, branioci tvrđave su se iz nje evakuisali kroz podzemne hodnike i lagume koji su postojali još u rimsko vreme. Branković je, iz straha da će ga knez Lazar skratiti za glavu zbog gubitka ovako važnog grada, umesto u Kruševac pobegao u Crnu Goru i navodno postoje dokumenti u Cetinjskom manastiru koji potvrđuju da je upravo on rodonačelnik čuvene loze Crnojevića. S druge strane, mošti svetog Prokopija su odnesene u pravcu sliva Toplice i tamo nastaje grad koji po ovom svecu i dobija ime – Prokuplje. Šta se tačno desilo sa moštima, nije poznato do dana današnjeg. Upravo u tom slivu Toplice, u jednom nepristupačnom džepu omeđenom hrastovom šumom, Osmanska invaziona vojska doživeće najteži poraz u svojoj dotadašnjoj istoriji a sam emir Murat će iz tog mesta po imenu Pločnik jedva izvući živu glavu. Srbi su tada primenili istu onu taktiku koju su u Teutoburškoj šumi izveli Germani i potukli moćne legije Oktavijana Avgusta. Toplička legenda kaže da je idejni tvorc te taktike mladi vitez po imenu Miloš Obilić koji je u toj bici bio teško ranjen. Zašto su tri godine kasnije, iako poučeni ovim iskustvom, Srbi izašli da se tuku sa Osmanlijama na otvorenom polju, ostaće takođe tajna.

            Ali vratimo se našem baronu.

            Bezmalo četiristo godina kasnije, on će doći u Niš nošem zamišlju koju je sproveo u delo na Beogradskoj tvrđavi. I naravno, ono što je fasciniralo barona jeste upravo podzemlje ove tvrđave koje su Turci u međuvremenu dodatno produbili i dogradili. Šta je tačno uradio De Morez nije otkriveno do kraja ali deo podzemnog nasleđa niške tvrđave svakako pripada i njemu. Autor ovog teksta imao je priliku da lično siđe u jedan od laguma koji su građeni otprilike u to vreme, taj podzemni hodnik koji od niške tvrđave vodi do brda Vinik i danas je prilično očuvan i uočljiv što zbog erozije zemljišta, što zbog aktivnosti savremenih kopača zlata. Ako imamo u vidu da je najveća ostava rimskog kovanog novca nađena u Srbiji upravo u jednom vinogradu na ovom brdu, onda je jasno zašto toliko pohlepnih ljudi vileni Vinikom pod okriljem noći nadajući se bogatstvu koje ih čeka upravo dole, ispod zemlje. Kroz pomenuti lagum su za vreme Čegarske bitke Turci izneli svoje topove i doveli deo artiljerijske posade koja je odatle bombardovala srpske položaje. Tuneli su uski i ne preterano visoki, građeni od čvrstog materijala, mahom pečene cigle, i pored njih, na Viniku postoje ostaci položaja turske artiljerije na mestu sa kog se Čegar vidi kao na dlanu.

            Niška tvrđava i njeno podzemlje nisu bili interesantni samo Austrijancima i Turcima. Po ličnom naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, u De Morezine lagume ispod niške tvrđave 1921. godine sišla je jedna ekspedicija. Otkrili su da se splet hodnikja pruža od gradskog polja prema brdima, u pravcu istoka i zapada, van granica grada, a da neki idu čak ispod Nišave baš kao što u Beogradu neki podzemni hodnici idu ispod Save i Dunava.

            Za vreme Drugog svetskog u tvrđavi će i Nemci sprovoditi iskopavanja i istraživanja, a ako imamo u vidu da su tokom rata u više navrata u Srbiji, naročito na mestima koje su bila nekadašnji bitni rimski gradovi (Sirmium, Naissus, Felix Romuliana…), boravili pripadnici ozloglašene jedinice SS Anenerbe, onda to navodi na razne spekulacije. Šta je tačno biro za istraživanje Germanske prošlosti tražio u niškoj i beogradskoj tvrđavi? Nagađanja su bezbrojna, ali ako imamo u vidu da je Treći Rajh bio ustrojen kao neka vrsta naslednika moćne Rimske imperije, neke ideje već padaju na pamet. Nakon rata, nove komunističke vlasti su zatvorile nišku tvrđavu za javnost i zasigurno počeli da vrše istraživanja njenog podzemlja.

            Tako je bilo sve do sredine pedesetih kada se desio jedan intrigantan događaj. U tvrđavi, odmah pored jugoistočnog bedema odjeknula je velika eksplozija koja je iza sebe ostavila ogromnu rupu u zemlji. Zvanično objašnjenje je bilo da je eksplozija rezultat aktivnosti podzemnog gasa i ljudskog nemara, a na mesto gde se desila odmah je zaliveno betonom i tu je izgrađena letnja pozornica na kojoj se održavaju čuveni „Filmski susreti“.

            Kada je Doksat De Morez primio komandu nad Niškom tvrđavom odmah se našao u veoma nepovoljnoj situaciju jer su nakon sukoba na Timoku, austrijske trupe bile primorane da se povuku usled nedostatka zaliha. Već 16. oktobra 1737. godine ogromna turska armija došla je podno zidina Niša. Prema nekim izveštajima, De Morezov garnizon u tvrđavi brojao je nešto više od sedam hiljda ljudi dok je Turaka bilo čak osamdeset hiljada. U takovj situaciji, vođen zdravim razumom ali i humanističkim porovima, De Morez odlučuje da pregovara sa Osmanlijama i uz određene uslove preda tvrđavu.

            Nakon predaje Niša, De Morez je priključio svoj garnizon carskoj vojsci i na ulazu u Beograd uhapšen je zajedno sa svojim oficirima koji su zajedno sa njim potpisali kapitulaciju. Izvedeni su pred sud kojim je predsedavao general Fon Sukov. Iako je De Morez postupio prema ratnim pravilima, težeći pre svega da spasi živote svojih vojnika i ne bude satrt u jednom uzaludnom masakru unapred osuđenom na propast, sudsko veće nije bilo blagonaklono prema njemu. Tu dolazimo do nekih kontraverzi koji ni do danas nisu razrešene. Jedna od stvari koje su se De Morezu stavljale na teret bilo je i to da kompleksni planovi niškog i beogradskog podzemlja nisu dostupni i da ih sam baron iz nekih razloga krije. Takođe, prema nekim pričama, De Moreza je pripadao sekti Katara koja je posedovala razna učenja, između ostalog – i tajnu pretvaranja običnih metala u zlato. Samim tim, postoje osnove da se sumnja kako je ovaj montirani proces bio način da se od Moreze izvuču kako te katarske tajne tako i  tajne o niškim i beogradskim podzemnim lagumima – što daje potpuno novi smisao njegovim poslednjim rečima.

            Sud je presudio da oficiri kojima je komandovao budu isključeni iz službe a nekima je izrekao kaznu lišavanja časnog imena. Međutim, za barona nije bilo milosti.

            Obrazloženje presude glasi:

            „Kazna se izriče jer je optuženi 16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potrebe, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na prvoj liniji fronta, koja je bila poverena njegovoj komandi predao zakletom neprijatelju hrišćanskog imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti; njegovom carskom i katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i gubitak, carskom oružju nesagledivu sramotu, osnažujući Turke još više u njihovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt – odsecanjem glave.“

            Zanimljivo je da se u daljem obrazloženju kaže da će baronu biti oduzeta sva imovina i da će se upotrebiti za plaćanje troškova vojnog suda i propale prehrambene ratne provizije u Nišu – „što će dobro doći državnoj blagajni“. Ovo nedvosmisleno ukazuje da je De Morezin imetak bio itekako velik, u čemu može da se nađe još jedan veoma jak motiv njegovog pogubljenja.

            Kada su ga na dan pogubljena probudili – baron je zatražio da mu skuvaju čaj. Nakon kratke molitve, zagrlio je poručnika koji je bio komandant straže koja ga je čuvala, a onda skinuo zlatnu dugmat sa svoje košulje i poklonio mu ih uz reči da pošto više ne poseduje ništa, jedino to može da mu daruje u znak pažnje i sećanja.  

            Bilo je rano jutro u Beogradu, oko sedam sati, gradske kapije su još bile zatvorene. De Moreza je odveden na gubilište gde ga je postrojeno čekalo četristo sedamdeset pešadinaca i dve stotine oklopnika. Još jednom mu je pročitana presuda, u međuvremenu potvrđena od cara lično, a onda se pojavio dželat.

            Krvnik je baronu odsekao glavu tek iz četvrtog puta, nakon što je ovaj izgovorio molitvu Isisu Hristu i čuvene reči upućene tvrđavi.

            Beogradskoj ili Niškoj?

            To se nikad neće saznati.

            Baš kao ni tajne koje je De Moreza odneo sa sobom u grob.

            Među najvrednijim bibliofilksim retkostima koj se čuvaju u Biblioteci grada Beograda, nalazi se jedna nevelika ali izuzetno vredna knjižica izdata 1757. godine na nemačkom jeziku. U pitanu je biografija čuvenog inženjera i carskog genrala barona Nikole Doksata de Moreza. Imajuću u vidu vrednost ovog rukopisa, kao i značaj ličnosti samog barona za istoriju ne samo Beograda nego i Srbije, Biblioteka je priredila bibliofilsko izdanje ove knjige na srpskom jeziku, paralelno sa skeniranim stranama originala. U malom tiražu od 300 primeraka, ovo dragoceno svedočanstvo o čoveku čiji arhitektonski genij i neobični životni put povezuje dva grada, Beograd i Niš, dostupno je radoznalom čitaocu koji želi saznati nešto više o ovoj neobičnoj ličnosti i burnom vremenu u kome je živeo.

            Što se tiče laguma i tajni, one će ostati zauvek u mraku, ispod zemlje, jer pripadaju samo legendarnom baronu – i nikome više.   

Dejan Stojiljković

Baron Doksat De Morez,

čovek koji je u smrt odneo tajne Beogradske i Niške tvrđave

DVA GRADA, JEDNO PODZEMLJE

            Bila je zora, 20. marta 1738. godine, u gradu na na ušću dveju velikih reka, Dunava i Save, jedan čovek je podigao glavu, pogledao u pravcu velikog beogradskog utvrđenja i rekao:

            „O Tvrđavo, ja sam te sagradio a ti mi sada uzimaš život.“

            Bio je to baron Nikola Doksat de Morez, Švajcarac, protestant, general u Austrijskoj vojsci i genijalni inženjer. On je dobrim delom zaslužan za izgled beogradske tvrđave kakav je nama znan danas i pečat koji je ostavila petnaestogodišnja rekonstrukcija sprovedena pod negovim budnim okom, preživeo je vekove koji će doći i doneti sa sobom mnoge burne događaje. De Morez je imao ambicioznu zamisao da od Beograda napravi utvrđeni grad baroknog tipa, sa svim upravnim, administrativnim i vojnim funkcijama, prema njegovom sopstvenom projektu nastalom na osnovoma čuvene fortifikacione škole maršala Vobana. Rekonstrukcija Beograda trajala je punih petnaest godina i završena je u julu 1736. Napravljene su bastionske terase, rekonstruisana su stara utvrđenja i odbrambeni položaji i prilagođeni savremenijem načinu ratovanja. Ono što se retko pominje, a opet je neka vrsta javne tajne, jeste da je De Morez bio poznat i kao čovek koji je znao da projektuje splet laguma, podzemnih hodnika i prolaza koji bi bili svojevrsna tvrđava ispod tvrđave.

            I na koju je to tačno tvrđavu mislio naš baron kada je na gubilištu izgovarao svoje poslednje reči?

            Na Beograd?

            Možda.

            Ili na jednu drugu tvrđavu u koju je uložio takođe dosta od svog arhitektonskog genija?

            Godine 1373. De Morez će biti imenovan za zapovednika novoosvojenog grada u kome takođe postoji stara tvrđava sazidana na temeljima nekadašnjeg rimskog kastruma i čije podzemlje će takođe postati svet tajni i mraka.

            U pitanju je grad Niš.

            Još u vreme prvih turskih osvajanja Srbije, kada je moćni osmanski emir Murat I Pravedni krenuo iz svoje evropske prestonice Jedrena u pohod na Evropu, grad Niš je bio poznat kao veliko i bogato mesto, a neki hroničari su ga nazivali „Lazarevom riznicom“, aludirajući na to da je bio imućniji i važniji grad od tadašnje prestonice Kruševca. U to vreme, Osmanlije su Evropu nazivali Rumelija, što doslovce znači – „Zemlja Rimljana.“ Rimski Naisus, vizantijski Niza, rodno mesto Konstantina Velikog i grad koji je Atila Hunski sravnio sa zemljom, bio jedan od bitnijih vojnih ciljeva u turskom pohodu započetom 1386. Neki turski letopisci kažu da je sama tvrđava, kada ju je Murat prvi put video sa jednog od brda u blizini grada, svojim izgledom moćnog emira podsetila na „Nakostrešenog zmaja.“ To je svakako bilo zbog njenog nebičnog „čičkastog“ oblika, sa isturenim bedemima i zidovima čija linija je išla pod oštrim uglovima. U to vreme, prema nekim izvorima, a većina su šturi i nedorečeni, zapovednik niške tvrđave bio je jedan od moćnijih Lazarevih vojvoda. Neki kažu da se radilo o Georgiju Brankoviću, polubratu Vuka Brankovića. Turska opsada je trajala 25 dana, nakon čega je tvrđava konačno pala i Turci došli do veoma velikog plena. Ono što je intrigantno u svemu jeste priča da je Branković sa svojom porodicom uspeo da pobegne iz Niša, a da su takođe iz grada iznete mošti Svetog Prokopija. Kako im je to uspelo? Jednostavno, branioci tvrđave su se iz nje evakuisali kroz podzemne hodnike i lagume koji su postojali još u rimsko vreme. Branković je, iz straha da će ga knez Lazar skratiti za glavu zbog gubitka ovako važnog grada, umesto u Kruševac pobegao u Crnu Goru i navodno postoje dokumenti u Cetinjskom manastiru koji potvrđuju da je upravo on rodonačelnik čuvene loze Crnojevića. S druge strane, mošti svetog Prokopija su odnesene u pravcu sliva Toplice i tamo nastaje grad koji po ovom svecu i dobija ime – Prokuplje. Šta se tačno desilo sa moštima, nije poznato do dana današnjeg. Upravo u tom slivu Toplice, u jednom nepristupačnom džepu omeđenom hrastovom šumom, Osmanska invaziona vojska doživeće najteži poraz u svojoj dotadašnjoj istoriji a sam emir Murat će iz tog mesta po imenu Pločnik jedva izvući živu glavu. Srbi su tada primenili istu onu taktiku koju su u Teutoburškoj šumi izveli Germani i potukli moćne legije Oktavijana Avgusta. Toplička legenda kaže da je idejni tvorc te taktike mladi vitez po imenu Miloš Obilić koji je u toj bici bio teško ranjen. Zašto su tri godine kasnije, iako poučeni ovim iskustvom, Srbi izašli da se tuku sa Osmanlijama na otvorenom polju, ostaće takođe tajna.

            Ali vratimo se našem baronu.

            Bezmalo četiristo godina kasnije, on će doći u Niš nošem zamišlju koju je sproveo u delo na Beogradskoj tvrđavi. I naravno, ono što je fasciniralo barona jeste upravo podzemlje ove tvrđave koje su Turci u međuvremenu dodatno produbili i dogradili. Šta je tačno uradio De Morez nije otkriveno do kraja ali deo podzemnog nasleđa niške tvrđave svakako pripada i njemu. Autor ovog teksta imao je priliku da lično siđe u jedan od laguma koji su građeni otprilike u to vreme, taj podzemni hodnik koji od niške tvrđave vodi do brda Vinik i danas je prilično očuvan i uočljiv što zbog erozije zemljišta, što zbog aktivnosti savremenih kopača zlata. Ako imamo u vidu da je najveća ostava rimskog kovanog novca nađena u Srbiji upravo u jednom vinogradu na ovom brdu, onda je jasno zašto toliko pohlepnih ljudi vileni Vinikom pod okriljem noći nadajući se bogatstvu koje ih čeka upravo dole, ispod zemlje. Kroz pomenuti lagum su za vreme Čegarske bitke Turci izneli svoje topove i doveli deo artiljerijske posade koja je odatle bombardovala srpske položaje. Tuneli su uski i ne preterano visoki, građeni od čvrstog materijala, mahom pečene cigle, i pored njih, na Viniku postoje ostaci položaja turske artiljerije na mestu sa kog se Čegar vidi kao na dlanu.

            Niška tvrđava i njeno podzemlje nisu bili interesantni samo Austrijancima i Turcima. Po ličnom naređenju kralja Aleksandra Karađorđevića, u De Morezine lagume ispod niške tvrđave 1921. godine sišla je jedna ekspedicija. Otkrili su da se splet hodnikja pruža od gradskog polja prema brdima, u pravcu istoka i zapada, van granica grada, a da neki idu čak ispod Nišave baš kao što u Beogradu neki podzemni hodnici idu ispod Save i Dunava.

            Za vreme Drugog svetskog u tvrđavi će i Nemci sprovoditi iskopavanja i istraživanja, a ako imamo u vidu da su tokom rata u više navrata u Srbiji, naročito na mestima koje su bila nekadašnji bitni rimski gradovi (Sirmium, Naissus, Felix Romuliana…), boravili pripadnici ozloglašene jedinice SS Anenerbe, onda to navodi na razne spekulacije. Šta je tačno biro za istraživanje Germanske prošlosti tražio u niškoj i beogradskoj tvrđavi? Nagađanja su bezbrojna, ali ako imamo u vidu da je Treći Rajh bio ustrojen kao neka vrsta naslednika moćne Rimske imperije, neke ideje već padaju na pamet. Nakon rata, nove komunističke vlasti su zatvorile nišku tvrđavu za javnost i zasigurno počeli da vrše istraživanja njenog podzemlja.

            Tako je bilo sve do sredine pedesetih kada se desio jedan intrigantan događaj. U tvrđavi, odmah pored jugoistočnog bedema odjeknula je velika eksplozija koja je iza sebe ostavila ogromnu rupu u zemlji. Zvanično objašnjenje je bilo da je eksplozija rezultat aktivnosti podzemnog gasa i ljudskog nemara, a na mesto gde se desila odmah je zaliveno betonom i tu je izgrađena letnja pozornica na kojoj se održavaju čuveni „Filmski susreti“.

            Kada je Doksat De Morez primio komandu nad Niškom tvrđavom odmah se našao u veoma nepovoljnoj situaciju jer su nakon sukoba na Timoku, austrijske trupe bile primorane da se povuku usled nedostatka zaliha. Već 16. oktobra 1737. godine ogromna turska armija došla je podno zidina Niša. Prema nekim izveštajima, De Morezov garnizon u tvrđavi brojao je nešto više od sedam hiljda ljudi dok je Turaka bilo čak osamdeset hiljada. U takovj situaciji, vođen zdravim razumom ali i humanističkim porovima, De Morez odlučuje da pregovara sa Osmanlijama i uz određene uslove preda tvrđavu.

            Nakon predaje Niša, De Morez je priključio svoj garnizon carskoj vojsci i na ulazu u Beograd uhapšen je zajedno sa svojim oficirima koji su zajedno sa njim potpisali kapitulaciju. Izvedeni su pred sud kojim je predsedavao general Fon Sukov. Iako je De Morez postupio prema ratnim pravilima, težeći pre svega da spasi živote svojih vojnika i ne bude satrt u jednom uzaludnom masakru unapred osuđenom na propast, sudsko veće nije bilo blagonaklono prema njemu. Tu dolazimo do nekih kontraverzi koji ni do danas nisu razrešene. Jedna od stvari koje su se De Morezu stavljale na teret bilo je i to da kompleksni planovi niškog i beogradskog podzemlja nisu dostupni i da ih sam baron iz nekih razloga krije. Takođe, prema nekim pričama, De Moreza je pripadao sekti Katara koja je posedovala razna učenja, između ostalog – i tajnu pretvaranja običnih metala u zlato. Samim tim, postoje osnove da se sumnja kako je ovaj montirani proces bio način da se od Moreze izvuču kako te katarske tajne tako i  tajne o niškim i beogradskim podzemnim lagumima – što daje potpuno novi smisao njegovim poslednjim rečima.

            Sud je presudio da oficiri kojima je komandovao budu isključeni iz službe a nekima je izrekao kaznu lišavanja časnog imena. Međutim, za barona nije bilo milosti.

            Obrazloženje presude glasi:

            „Kazna se izriče jer je optuženi 16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potrebe, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na prvoj liniji fronta, koja je bila poverena njegovoj komandi predao zakletom neprijatelju hrišćanskog imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti; njegovom carskom i katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i gubitak, carskom oružju nesagledivu sramotu, osnažujući Turke još više u njihovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt – odsecanjem glave.“

            Zanimljivo je da se u daljem obrazloženju kaže da će baronu biti oduzeta sva imovina i da će se upotrebiti za plaćanje troškova vojnog suda i propale prehrambene ratne provizije u Nišu – „što će dobro doći državnoj blagajni“. Ovo nedvosmisleno ukazuje da je De Morezin imetak bio itekako velik, u čemu može da se nađe još jedan veoma jak motiv njegovog pogubljenja.

            Kada su ga na dan pogubljena probudili – baron je zatražio da mu skuvaju čaj. Nakon kratke molitve, zagrlio je poručnika koji je bio komandant straže koja ga je čuvala, a onda skinuo zlatnu dugmat sa svoje košulje i poklonio mu ih uz reči da pošto više ne poseduje ništa, jedino to može da mu daruje u znak pažnje i sećanja.  

            Bilo je rano jutro u Beogradu, oko sedam sati, gradske kapije su još bile zatvorene. De Moreza je odveden na gubilište gde ga je postrojeno čekalo četristo sedamdeset pešadinaca i dve stotine oklopnika. Još jednom mu je pročitana presuda, u međuvremenu potvrđena od cara lično, a onda se pojavio dželat.

            Krvnik je baronu odsekao glavu tek iz četvrtog puta, nakon što je ovaj izgovorio molitvu Isisu Hristu i čuvene reči upućene tvrđavi.

            Beogradskoj ili Niškoj?

            To se nikad neće saznati.

            Baš kao ni tajne koje je De Moreza odneo sa sobom u grob.

            Među najvrednijim bibliofilksim retkostima koj se čuvaju u Biblioteci grada Beograda, nalazi se jedna nevelika ali izuzetno vredna knjižica izdata 1757. godine na nemačkom jeziku. U pitanu je biografija čuvenog inženjera i carskog genrala barona Nikole Doksata de Moreza. Imajuću u vidu vrednost ovog rukopisa, kao i značaj ličnosti samog barona za istoriju ne samo Beograda nego i Srbije, Biblioteka je priredila bibliofilsko izdanje ove knjige na srpskom jeziku, paralelno sa skeniranim stranama originala. U malom tiražu od 300 primeraka, ovo dragoceno svedočanstvo o čoveku čiji arhitektonski genij i neobični životni put povezuje dva grada, Beograd i Niš, dostupno je radoznalom čitaocu koji želi saznati nešto više o ovoj neobičnoj ličnosti i burnom vremenu u kome je živeo.

            Što se tiče laguma i tajni, one će ostati zauvek u mraku, ispod zemlje, jer pripadaju samo legendarnom baronu – i nikome više.   

Dejan Stojiljković

Пише:  Момир Турудић

среда, 20. авг 2025,  08:27 -> 14:37

Хуго Прат, слободан човек чије је дело усрећило више људи него било која идеологија, умро је 20. августа 1995. године. Верска служба на његовој сахрани била је проткана џез мелодијама Џоа Паса и Дизија Гилеспија, који му је био пријатељ, а свештеник је читао одломке из „Жеље да се буде бескористан“, монументалне Пратове аутобиографије дате у виду разговора са Домиником Птифоом. Када затвори последњу страницу ове књиге, читалац не може да осети чак ни убод љубоморе што сам није проживео оно што Прат јесте, већ само захвалност јер зна да је могуће и тако живети.

Хуго Прат

Обожаваоци било ког уметничког дела углавном поистовећују то дело са ствараоцем, па неретко долази до разочарања када више сазнају о његовом животу. Често се испостави да је стварање последица унутрашњих борби и превирања, а да је уметников живот мање или више обичан када се упореди са његовим делом. У случају Хуга Прата било је познато да му је животни пут до те мере необичан да је, по његовим речима, знао да ће му сваки новинар, поистовећујући га са његовим најпознатијим јунаком, поставити исто питање: „Да ли сте ви Корто Малтезе?“

Ипак, после читања његове аутобиографије Жеља да се буде бескористан дате у виду разговора са Домиником Птифоом која је изашла 1993. године и касније више пута допуњавана (код нас ју је издао „Службени гласник“), и они који су мислили да о Прату знају скоро све остају без даха. Живот Хуга Прата надилазиo je његово монументално дело, које на први поглед изгледа као плод чисте фантазије.

Венецијански корени

Рођен је у Риминију 1927. године. Детињство му је протицало у Венецији, био је окружен породичним предањима која су долазила из енглеских, италијанских, јеврејских, шпанских, турских корена. Растао је међу младим и „нимало чедним“ теткама, васпитавао га је и ујак, морнар и авантуриста; породицу су више од званичних религија привлачиле јереси, езотерија, кабала.

„Судбина Пратових почива негде изван граница и разлика по раси, религији и језику“, говориo je Хуго Прат о свом пореклу. Касније ће рећи и да ниједна од четири мајке његово шесторо деце не говори исти језик, да ниједно од његове деце нема његову националност, а да ниједно његово унуче не говори италијански.

Венецијанско тајно двориште

Са седам година је од сунчанице изгубио памћење и провео шест месеци међу децом заосталом у развоју. Опоравио се преко ноћи, а испоставило се да је већина другова са којима је био у „специјалном“ разреду глумила заосталост да би у школи имали мање обавеза. Један од њих је касније продавао сувенире на Тргу Светог Марка у Венецији и сваки пут када би га видео би довикнуо: „Хуго, сећаш ли се када смо оно били у нашој школи за дебиле?“ То је обавезно радио када би Прат био у друштву са неким издавачем.

Са десет година је отишао у Етиопију, тадашњу Абисинију, где му је отац радио у војсци. Тамо урања у чудесни свет Африке, дружи се са локалцима, учи амхарски, званични језик земље, сусреће невероватну галерију ликова од којих су многи деценијама касније својим лицима, именима или биографијама ушли у његове стрипове.

Књига Жеља да се буде бескористан је, иначе, сјајно илустрована фотографијама и цртежима из различитих периода Пратовог живота, при чему су цртежи, на којима се осећају мирис и атмосфера, а људи и предели дишу, много узбудљивији од фотографија.

Рат као искуство

„У своје приче убацујем све са чиме сам добро упознат: путовања, жене, рат“, причао је Прат. Рат је први пут упознао у Етиопији, када су се око ове земље борили Италијани, Енглези и домаћи борци за независност. Од јуна 1940. до марта 1941. Прат је у војној јединици младих фашиста. Препешачио је читав рог Африке, учествовао у борбама:

„Неки догађаји су ме обележили за сва времена. Али не осећам грижу савести. Против своје воље сам био умешан у збивања чије ми је значење измицало, па опет, чини ми се да сам се увек понашао разложно. Дешавало ми се да пуцам на људе, али има ситуација када је човек на то принуђен.“

Никада није скривао да потиче из породице у којој је било фашиста и говорио је да се због тога нимало не стиди, описујући успон фашизма у Италији и време у коме је изгледало да покрет у себи има нешто прогресивно, као и околности под којима су и он и други његови сународници схватали да се њима манипулисало.

У Етиопији је „научио да живи у блиском контакту са смрћу и мртвима“, а рат је описивао и као велико животно искуство које га је учинило зрелијим, омогућило му да схвати наличје политике и идеологије, бесмисленост разних национализама и империјализама, крхкост и краткотрајност људског живота. „Имао сам пријатеље са обе стране и једини принцип који сам следио био је да та пријатељства никада не изневерим“, каже Прат. После пораза Италије у Етиопији није се осетио лично погођен; већ тада су догме и велике речи у његовом животу биле неважне: „Италија, застава, фашистичка идеологија, све то ми готово ништа није значило.“

Прат са пријатељима

Оца су му ухапсили Енглези и умро је 1942. године, док су он и мајка били у логору за интерниране цивиле. Излазио је из тог логора, у потрази за девојкама или авантуром. Одлазио је на дуга путовања са данакилским камиларима, који су га натерали да једе оно што је једном приликом повратио, да би га подучили вредности хране. Из околности које би већину људи заувек обележиле знаком несреће и смрти, Прат је црпео искуства и жељу за уживањем у животу.

У Италију се вратио 1943. године. Мењао је војске и униформе, остајући веран пријатељима на свим странама фронта, већ тада свестан да су приче о томе да се мушкарац постаје у рату будалаштина и да је херој „особа која успева да се суочи са неком тешком ситуацијом, држећи се притом одређених етичких начела“.

„Био сам млад и гледао сам да ућарим на свим странама“, говорио је о својим тадашњим искуствима, додајући да је „ослобођена Венеција била огроман куплерај у коме је владала карневалска атмосфера“. На крају рата је имао осамнаест година и накупљено искуство довољно за неколико људских живота.

Прат на Ускршњим острвима

Путовања као судбина

Почиње да црта стрипове, путује по Италији и Европи уживајући у данима „луде младости“ усред послератног хаоса. Умало није завршио у Легији странаца, учествује у демонстрацијама са радницима и студентима, не због идеолошких разлога, већ зато што ужива у општем метежу, у коме је постојала већа могућност да упозна неку девојку.

У Аргентину је отишао 1949. и остао тамо тринаест година. Радио је као цртач стрипова, играо танго, свирао по возовима одевен у костим са гаврановим перјем и пачјим кљуном, путовао широм отворених очију. Пријатељи су му потицали из свих могућих раса, нација и друштвених слојева. Многи од њих нису поштовали важеће норме, попут оних који су 1945. морали да беже из Европе после победе савезника. Међу њима је био и Душан, бивши усташа, који је у Аргентини био у приватној полицији председника Перона и „наставио да се бави својим позивом убице“, као и деца Адолфа Ајхмана, који је у Аргентини живео под лажним именом.

По одласку из Аргентине 1962. године, осам година номинално је живео у Венецији и радио за два италијанска часописа, али је стално одлазио на дуга путовања, доводећи до лудила своје уреднике који нису никада знали да ли ће се вратити. Путовао је свуда, од Лапоније до југа Африке, широм Европе, Јужне и Северне Америке.

Корто и Балкан

Певао је совјетским граничарима O sole mio да би га без визе пропустили преко уског појаса совјетске територије између Норвешке и Финске, у Африци је ишао трагом Патроле слонове кости и стрип јунака Тима Тајлера, откривао Африку својих дечачких снова из Рудника цара Соломона Рајдера Хагарда, 1969. године нашао очев гроб у Етиопији. У Адис Абеби је у кући у којој је некада живео ископао кутију коју је оставио пре 30 година, а у којој су биле фигурице два војника.

Жене и деца

Што се тиче породичног живота, по обичним малограђанским мерилима Прат би био чудовиште. Са четири жене имао је шесторо деце, од којих је троје рођено исте, 1965. године.

Те године добио је сина Тебокву са једном Индијанком из племена Шавантија из Амазоније. То је сазнао тек две године касније, када је неки белац био у посети племену и када су му Индијанци рекли да је у племену рођен мешанац чији се отац зове „Ука“, како су Прата у племену звали (у племену је, иначе, била уобичајена полиандрија, па је Прат био један од четири мушкарца са којима је живела Тебоквина мајка).

Са свештеницом макумбе у Салвадору де Баији у Бразилу, Прат је исте године добио ћерку Викторијану, а после њеног рођења признао је и незаконите синове три сестре Викторијанине мајке, и дао им имена америчких председника Линколна, Вилсона и Вашингтона. Исте године је добио и сина Јону у браку са Аном Фроњије. Ану је упознао 1954. године у Аргентини када је имала десет година и била му је инспирација за стрип Ана из џунгле, а оженио се њоме десет година касније. У том браку имао је и ћерку Силвину.

Пандора Гровсенор, 1927.

Пре Ане Фроњије, Прат је од 1953. до 1957. био у браку са Југословенком Гуки Вогерер, српскохрватског порекла, како каже. Из легитимације чија је фотографија у књизи види се да је право име Гуки Вогерер било Марија, а са њом је Прат имао дечака Луку и девојчицу Марину.

Без обзира на све наведено, сасвим природно делује када Прат, говорећи о многобројним везама са женама, каже да је у свакодневном животу био углавном моногамна особа, и да му се ретко дешавало да истовремено одржава више веза. Каже и да су његова честа путовања вероватно тешко падала Ани Фроњије, од које се развео 1970. године, и која је потом морала сама да брине о деци, али додаје и да су за децу његова честа одсуствовања можда имала и нечег позитивног:

„Барем им нисам висио на грбачи од јутра до вечери, нису били толико изложени мом утицају и лакше су могли да изграде сопствену личност.“

Прат описује и сусрете када би се на окупу нашло неколико жена које су обележиле поједине периоде његовог живота, или готово сва његова деца, осим Тебокве, који никада није напустио Амазонију (Прат му је једном донео на поклон пакет металних удица и тако га учинио најбогатијим човеком у племену). Уз смех прича да је морао да бежи са тих колективних сусрета када би сви осули паљбу по њему. „Можда нисам баш увек био добар супруг, али ми се чини да сам био добар отац“, каже он.

Есмералда

Мирно и отворено, без трунке егзибиционизма, Прат је говорио о свом бурном сексуалном животу и многобројним женама које су, уз књиге и путовања, обележиле његов животни пут. Присећао се како је још као четворогодишњак стајао између ногу двеју каријатида које су украшавале улаз у једну венецијанску библиотеку, и да је нека старија госпођа викнула на њега: „Излази одатле, свињо мала!“

Причао је о првим сексуалним искуствима које је имао као тринаестогодишњак у Етиопији, дружењу са проституткама које је рано почело (са четрнаест година је радио као „спољни момак“ у куплерају у Адис Абеби). У разговору са Птифоом вођеним 1993. године каже: „До данас је већ требало три пута да умрем: због свега што сам појео, због свега што сам попио, због свих жена са којима сам био.“

Први кадар „Баладе о сланом мору“

Дело и успех

О делу Хуга Прата се зна готово све. Мада је 1967. објавио „Баладу о сланом мору“, у којој се први пут појављује Корто Малтезе, три године касније, са 42 године, био је без посла и непознат широј јавности. Само пет година касније био је славан.

Слава је дошла пошто је почео да црта епизоде Корта Малтезеа за часопис „Пиф“, који је излазио у Паризу. Не без ироније, напомиње да је једини проблем био што му у том часопису никада нису дали стално запослење, иако су сви чланови редакције били комунисти.

Следила су признања широм света. Прат је постао човек коме стрип вероватно највише дугује за то што је прихваћен као „озбиљна“ уметност. О његовом делу, заснованом на невероватно широком, многоструком образовању и свему што је у животу прошао, написане су десетине доктората.

Корто у Венецији

Без горчине се освртао и на време када су га „озбиљни интелектуалци“ посматрали са презиром, додајући да су му многи од њих истовремено завидели на начину живота. Каже да је упоређен са „интелектуалним величинама“ периода око ‘68. био прави Марсовац – док су они цитирали Маркса или Маркузеа, он им је одговарао Хомером, Стивенсоном или Милтоном Канифом, а „стари реакционар Киплинг“ могао је да га гане више од Маркса и Маркузеа:

„Због тога су ме сви ти псеудоинтелектуалци осуђивали. За њих је мој посао био бескористан, а извори на које сам се позивао инфантилни… Када се присетим данас онога што су под корисношћу подразумевали, осећам жељу да будем бескористан.“

Када говори о свом успеху и Птифоовој тврдњи да идеологије више нису у моди и да се сада диве људима попут њега, Прат мирно каже да је мода пролазна, а да су га читаоци и пре званичних признања волели. Док прича да су он и Борхес били на истом трагу, мада се није слагао са неким његовим политичким убеђењима, да су највероватније поседовали исту врсту интелектуалне радозналости из које су проистекле и сличности у њиховим делима, то не звучи као надобудно хвалисање, већ као речи човека свесног величине дела које је створио.

Са Патрицијом у Маламоку

Трагање као религија

Прат је читавог живота избегавао да купи кућу, мада би се могло рећи да му је дом био у свим местима по којима је путовао и у којима је имао пријатеље. Званично се скрасио у Швајцарској 1984. године, у кући коју је Птифо назвао „библиотеком са убачених неколико кревета, столова и столица“, у којој је са разних страна света скупио својих 35.000 књига.

Смирење је било условно, наставио је да ради и путује, обилазећи свет и пријатеље са којима је „заједно старио“. Неки од њих су променили место боравка. Дејва Брукоја из племена Масаи, чије име је понео један од јунака у епизоди „Корта Малтезеа“, кога је упознао док је у Лондону чистио улице да би могао да плати студије, после десет година срео је у Кенији где је радио као учитељ; у Етиопији га је препознао данакилски камилар, бивши манекен у Милану, који се вратио у домовину јер му је досадило да једе као птица одржавајући манекенску линију. У Кордоби су му градске власти изнајмиле оронулу кућу у јеврејској четврти, у којој је организовао славља и окупљао све могуће пријатеље, укључујући „пијане свеце и надобудне курве“.

Мада је Птифоу 1991. рекао: „Са 64 године је прилично ризично правити планове, па сада живим у својим златним сновима… Преостају ми унутрашња путовања“, наставио је да путује и на јави. Стигао је коначно да испуни своју давнашњу жељу, да на острву Самоа у Полинезији обиђе Стивенсонов гроб.

Документарни филм о Хугу Прату

У једном од разговора којима се завршава књига, на Птифоову констатацију да му је живот углавном протекао у свету књига и жена, Прат каже:

„Не жалим ни због чега…. Мој живот је био предиван, испуњен изненађењима и задовољствима. У животу ме усмеравала интелектуална радозналост.“

Својом религијом назива – трагање:

„Трагам за истином, али знам да је никада нећу открити у целости… Зато не верујем религијама. Свако ко је уверен да поседује истину је потенцијално опасан.“

Резимирајући свој живот, каже да је у њему најзначајније било његово стваралаштво:

„Ако ни због чега другог, онда зато што се у њему може наћи обједињено и прочишћено читаво моје животно искуство… Захваљујући том делу, жене које сам волео и саме ће остати вечно замрзнуте, као лепе заточенице у квадратима мојих стрипова, све док неко не буде отворио албум и док не буду кренуле у скитњу по сновима читалаца.“

Хуго Прат

Једноставан, али никада баналан, на питање: „Шта је потребно да неко учини како би постао човек?“, Прат одговара:

„Промишљати ствари, суочавати се са проблемима, преузимати одговорност, наставити са својим радом или са оним што се започело, чак и када околности томе више не погодују…“

Прат ниједног тренутка не покушава да себе представи као анђела и праведника, нити да било коме придикује, већ једноставно прича о свом животу. Читавом књигом, чак и у деловима када описује догађаје који изгледају невероватно, одише потпуна искреност. Када затвори последњу страницу његове аутобиографије, читалац не може да осети чак ни убод љубоморе што сам није проживео оно што Прат јесте, већ само захвалност јер зна да је могуће и тако живети.

У јесен 1994. године разболео се од рака дебелог црева. Цртао је скоро до саме смрти. Хуго Прат, слободан човек чије је дело усрећило више људи него било која идеологија, умро је 20. августа 1995. године. Доминик Птифо пише да је верска служба на Пратовој сахрани била проткана џез мелодијама Џоа Паса и Дизија Гилеспија, који му је био пријатељ, и да је свештеник читао одломке из Жеље да се буде бескористан.

Извор: Време

Лета 1999. године, америчка криминалистичка драма „Сопранови“, о мафији, први пут је емитована. Тек сада, 20 година касније, можемо у потпуности да ценимо утицај који је серија имала на културу и телевизију у целини. То није била само још једна гангстерска прича. Приказивала је животе криминалаца изнутра.

Главни лик је био Тони Сопрано, шеф криминалне породице Ди Мео (будуће породице Сопрано). Пре серије, главни ликови на екрану били су храбри полицајци, дивни очеви, мушкарци чији се поступци и морал лепо уклапају у друштвене норме. Верује се да је Тони отворио пут Волтеру Вајту из серије „Breaking Bad“ и Дону Дрејперу из серије „Mad Men“. 

Концепт за Сопранове
Дејвид Чејс је радио као телевизијски продуцент и писац око 20 година пре него што је створио серију. Његове заслуге укључују Коџака, Ноћни прогонитељ, Вештице , Досије Рокфорд, за који је освојио Еми. Дебитовао је као редитељ 1986. године, радећи на епизоди „Довољно конопца за двоје“ серије Алфреда Хичкока. До средине 1990-их, Чејс је имао довољно искуства да се ухвати у коштац са дугометражним филмом.

То је оно што је наумио да уради, испричавши „причу о стварности како је бити мафијаш, или ономе што он сматра стварним животом у организованој криминалној групи – мафији. Не пуцају једни на друге сваки дан.“ Седе, једу, кладе се и схватају ко коме дугује новац. „Понекад дође до избијања насиља, можда више него у банкарском свету“, рекао је Дејвид. Идеја је такође била да се прикаже глава породице како иде код терапеута због проблема са мајком.

Све је ишло ка филму, али менаџер Лојд Браун је предложио да се од тога направи серија. Чејс је пристао и 1995. године потписао уговор са Брилштајн-Греј. Такође је написао сценарио за пилот епизоду. Продуцент се ослањао на свој лични живот и искуство. Одрастао је у Њу Џерзију, имао је своје проблеме са мајком и ишао је код терапеута. Дејвида су од малих ногу фасцинирали организовани криминал и мафија, посматрајући како такви људи одрастају. Такође је одрастао уз класичне гангстерске филмове попут „Јавног непријатеља“ и крими серије „Недодирљиви“. Драмски писци Артур Милер и Тенеси Вилијамс такође су били међу његовим инспирацијама. Италијански редитељ Федерико Фелини утицао је на кинематографски стил серије. Сопранови су засновани на породици Бојардо и криминалној породици Де Кавалканти.

Рани Успех
Породица Сопрано је била необична од самог почетка. Када је пилот епизода од 60 минута предложена компанијама, само је HBO прихватио. Наручили су прву сезону 1997. године, тако да је серија морала да чека две године на премијеру. Међутим, вредело је. Уводна епизода се испоставила као снажна, самостална драма, што је донекле изненађујуће из модерне перспективе. Чак и познате пилот епизоде ​​често буду у сенци наредних епизода.

Све почиње као шала: Тони Сопрано, шеф мафије из Њу Џерзија, посећује терапеута. О чему размишља мафијаш? Како преговара са криминалцима и својом породицом? И, што је још важније за Чејса, како је пробудити се ујутру, шетати по кући у огртачу, лежерно читати новине са шољом кафе у руци, гледати како му жена спрема доручак и свађати се са децом док их спрема за школу?

Ова питања се истражују у разговорима између Тонија и његове лекарке, Џенифер Мелфи, а затим индиректније у сценама које приказују мафијаша како обавља свој посао и комуницира са својим „колегама“. Серија „Сопран“ истражује мисли и осећања наизглед бруталног криминалца. Ово никада раније није виђено на телевизији. Серија је одмах привукла пажњу критичара и новинара због свог зрелог и уметничког садржаја, техничких заслуга, музичког избора, кинематографије и спремности да се позабави сложеним и контроверзним темама, укључујући криминал, породицу, менталне болести и америчку и италијанско-америчку културу.

Глумачка постава и улоге
Након премијере 10. јануара 1999. године, „Сопран“ је постао америчка опсесија. Глумци и екипа су били обасути хвалом. Одједном су постали рок звезде. Прва сезона је представила скоро све главне ликове, а затим су уследили и остали. Као и ликови које глуме у серији, многи глумци су италијанско-амерички. Заједно су глумили у филмовима и телевизијским серијама.

Џејмс Гандолфини је позван на аудицију за улогу Тонија Сопрана након што је директорка кастинга Сузан Фицџералд видела његову изведбу у филму „Права романса“ из 1993. године. Тони је један од капоа (Капо-Реџиме), оних који имају највиши чин. у мафијашкој породици.