Uvod iz knjige I.D.entitet
Svojom pojavom vizit karta kako je mi nazivamo služila je kao mali izraz učtivosti ,donekle reputacije i izvora osnovnih informacija. Ostaviti jednu iza sebe značilo je označiti upoznavanje,ali pustimo sada sve to što i sami sve znate jer u ovoj svojevrsnoj hronici 80 tih i 90 tih godina dvadesetog veka ,vizit karte su u kolevci fudbala u Britaniji dobile svoj specifičan karakter.Mladji naraštaj muškaraca radničke klase toga doba,kome odlasci na fudbalske utakmice predstavljaju identitet, menjaju sadržinu klasičnih vizitki stvarajući novu formu kao priznanicu nasilja.
Fudbalske firme širom Britanije su iskoristile pristupačnost izrade i šou je mogao da počne.
Fraza „oblači se da bi impresionirao“ opisuje kako su se stil i nasilje isprepleli; fudbalske firme usvajaju dizajnersku odeću kao oklop i uniformu. Čak se i neujednačena tipografija čini improvizovanom, kao da je iscrtana između smena na kancelarijskoj mašini. Ono što je nekada bilo precizno gravirano sada se reprodukuje sa hitnošću.Moć logotipa ostavlja glavni utisak ,poruke su upućene protivničkim navijačima ,sve postaje dostupno pogotovo masovnim korišćenjem državne železnice i tada još uvek pristupačnim cenama ulaznica i kod kuće i na gostovanju.
Kartica „Aberdin fudbalski kežualci“ ide dalje, zamenjujući Lakostov logo sa krokodilom grubim faksimilom. Francuski brend, nekada rezervat teniskih klubova i paluba jahti, postaje simbol vraćenog vlasništva. Ispod nje, deklaracija „Osnivači kežual pokreta u Škotskoj“ kombinuje aroganciju i ironiju. Isti logo koji je označavao slobodno vreme za bogate sada označava radničku subkulturu definisanu konfrontacijom.
Ako Aberdin prerađuje Lakost, Dandi Utiliti cilja na Armanija. Prisvaja logo orla brenda, spajajući korporativne težnje sa pretnjom. Ovo nije falsifikat; to je komentar. Slika prestiža je duplirana, potkopana i okrenuta ka samoj sebi. Kartica izgleda zvanično, ali imitacija je namerna, podsetnik na to koliko se lako može proizvesti autoritet.
Kartica „Cardiff City Soul Crew“ deluje kao katalog i podsmeh. Odštampana crnim mastilom na sivom kartonu, navodi Đorđa Armanija, Moskina, Ralfa Lorena, Stoun Ajlenda, Valentina, Đanija Versaćea — spisak luksuznih brendova prikazan kroz razmazani toner. Ispod nje, slogan „Pametnija od prosečne ekipe“ deluje na nekoliko nivoa: hvalisanje modnom pismenošću, bljesak ironije i klasna kritika prerušena u hrabrost.
To je izjava ukusa na jeziku ulice, gde znanje o kroju i etiketi zamenjuje nasleđenu prefinjenost. Jeftinost štampe samo pojačava poruku; luksuz bez legitimiteta, težnja kroz subverziju.
Na svim ovim karticama, humor je centralan, ne kao oslobađanje od nasilja već kao njegovo produženje.. Njihovi tvorci su tečno govorili vizuelni jezik širom stadiona Britanije, gde su sukobi i spektakl bili povezani.
Lako je ove kartice videti samo kao grube artefakte nasilja. Međutim, kao što ovde vidimo one su duboko informisane vizuelne izjave, koje spajaju klasnu kritiku sa dizajnerskom pismenošću. One otkrivaju kulturu radničke klase koja je apsorbovala estetiku moći – korporativne logotipe, luksuznu modu i medijski spektakl – i sve to kroz neku vrstu parodije.
Originalne vizit karte su zahtevale fini štampani tekst, eleganciju i slobodno vreme ove nove huliganske nisu zahtevale ništa od toga. Njihova moć je dolazila iz pristupačnosti: mogućnosti reprodukcije autoriteta jeftinom fotokopijom. Pa ipak gotovo je sigurno da su na neki način uticale i na društveni preokret tih decenija i svaka kartica je na neki način predstavljala mali čin sabotaže,predstavu identiteta i najavu kežual stila.
Ovim podsećanjem pokušaćemo starijim čitaocima da vratimo uspomene na 80- te i 90-te prošlog veka a mladjima predstavu kako je ustvari sve počelo i kako se preokret desio kada je u pitanju stvaranje identiteta bar onoga koji se odnosi na UK.
“When i was Growing up,The Cultural Reference Points That Defined Your Character Were Music,Clothes and Football“ – Paul Weller(The Jam).
