Nedavno smo mogli pročitati statističke podatke o tome koja evropska nacija troši najviše novca za kupovinu knjiga. Naravno, to su (baš čudno) Englezi, kojima visoki životni standard dozvoljava da na najrazličitiju literaturu izdvajaju znatne sume novca. Da bi se dokopali primerka omiljene knjige jednostavno ne pitaju ‚‚šta košta‚‚ To objašnjava i beskrajne redove ispred knjižara kada pisci na promocijama potpisuju svoja tek objavljena dela. U ovaj ogromni krug čitalačke publike svakako moramo svrstati i većinu engleske nacije – navijače, koji su među tolikim izborom šarenolikog štiva pronašli svoje najomiljenije, sasvim novi žanr – ‚‚navijačke‚‚ Tako smo ih mi krstili, pošto definitivno ne spadaju u sportski fah u kojem se nalaze u knjižarama. To su uglavnom romani primamljivih naslova, koji vešto upliću svakog ljubitelja fudbala u pikantne priče o herojima sa tribina, za koje se sentimentalno veže svaki čitalac, potajno priželjkujući da je i sam deo toga.
Prva među ovakvim knjigama bila je ‚‚ Steaming In – Journal Of A Football Fan ‚‚ autora Colina Warda, koja je izašla u najgore vreme za navijače na ostrvu, krajem osamdesetih, dok su britanski klubovi još uvek bili pod suspenzijom igranja u Evropi. Ipak ova knjiga poprima simpatije javnosti i danas je nezamislivo sresti Engleza navijača koji je nema u kućnoj biblioteci ili je bar nije pročitao. Posle velikog uspeha ovog debitanta naslovi se ređaju jedan za drugim i dostižu tiraže popularnih bestselera. Trenutno u Engleskoj gotovo da ne postoji huliganska ekipa bez svog ‚‚ biografa ‚‚ koji se zdušno potrudio da zabeleži najinteresantnije momente navijačkog života. Ove nazovimo ih ‚‚stadionsko-akcione‚‚ knjige imale su i svoju preteču u fanzinima koji su bili prva glasila navijača. Još treba dodati i to da je pre ‚‚Steaming In-a‚‚ objavljeno nekoliko knjiga koje su pisali socijolozi i novinari baveći se pri tom više problematikom same pojave fudbalskih huligana što se uglavnom svodi(lo) na presipanje iz šupljeg u prazno!
FANZINI
Početak fanzinaštva vezuje se za pojavu punka naravno. ‚‚Sniffin’ Glue‚‚ je beležio deševanja na sceni tokom 1976. i 77. godine. Pisan je uličnim rečnikom, pola pisaćom mašinom pola u rukopisu, ružnog dizajna i bio je poprilično skup. Ipak, bio je prvi i u to vreme jedini izvor informacija za punkse tako da mu je vrednost bila neprocenjiva. Kada su ubrzo i veliki muzički magazini počeili da odvajaju prostor punk muzici ‚‚Sniffin’ Glue‚‚ je, na vrhuncu slave, prestao da izlazi. Pojavilo se tu još nekoliko sličnih pisanija ali su to sve bile samo blede kopije ‚‚Duvanja Lepka‚‚
Prvi fudbalski fanzini pojavili su se polovinom osamdesetih godina. Kao pionire izdvajamo ‚‚Snipe‚‚(izlazio 1984.), ‚‚When Saturday Comes‚‚(izlazi i danas redovno jednom mesečno uveliko kao visokotiražni magazin) , ‚‚Off The Ball‚‚ i ‚‚Foul‚‚ U fudbaslkoj sezoni 1985/86. došlo je do prave poplave navijačkih nezavisnih fanzina. Izlazilo ih je preko sto i svaki je bio usko vezani za jedan određeni klub. Dok su se muzički fanzini vrlo teško prodavali i distribuirali, pošto je publika uglavnom bila zavidna i škrta pa su 50 penija radije odvajali za još jednu pintu nego da pročitaju o nekom koncertu kojem su i sami prisustvovali, sa fudbalskim fanzinima nije bilo problema. U njima je pisalo sve ono što nije moglo da se pročita u oficijalnim magazinima, programima, novinama. U početku su se i sami urednici izlagali opasnosti pišući protiv lošeg poteza uprave kluba, policije, nekog fudbalera, visokih cena ulaznica ili slaveći pobedu u tuči sa protivničkim navijačima. To su pravi fanovi poštovali i tako se otimali da dođu do svog primerka omiljene literature.
Pošto su novinski stubci u to vreme bili puni naslova i članaka koji su o navijačima govorili samo najgore poredeći ih sve sa huliganima, fanzini su predstavljali jedini izvor prave, istinite informacije. Urednici fanzina su uglavom bili najverniji fudbalski fanatici, kojima je na prvom i jedinom mestu bio uspeh kluba i koji su umeli da svu problematiku sa tribina prenesu na papir. Prvi broj Sheffield Unitedovog ‚‚Flashing Blade‚‚ fanzina bio je strogo prekoren i od strane uprave kluba kao i lokalnih medija, zbog oštrog jezika. Među prvima fanzine su počeli da rade navijači malih klubova: Leyton Orienta, Notts Countya, Bradford Citya… Danas ih ima na hiljade. Gotovo je nezamislivo da postoji klub (i u najnižim ligama) na ostrvu bez bar jednog nezavisnog navijačkog časopisa, dok vodeći timovi Premijer lige imaju i po desetak različitih od koji su mnogi već blizu dvestotog broja!
Huligani su takođe u nekoliko navrata pokretali svoje fanzine ali je i poslednji takav ‚‚Ultra‚‚ (urednici uglavnom navijači Chelsea) ugašen intervencijom policije 1999. godine nakon petog broja. Da i naši navijači prate engleske i svetske trendove najbolje govore primeri iz druge polovine devedestih kada je i na našoj navijačkoj sceni postojalo nekoliko odličnih fanzina. Prvi su se oglasili Grobari svojim ‚‚Daj Golom‚‚ koji je izlazio u periodu između novembra 1995. i septembra 1997. godine (objavljeno šest brojeva). Par godina kasnije ista ekipa ljudi pokrenula je novi fanzin nazvan jednostavno ‚‚Mi smo Grobari‚‚ koji je ipak trajao kratko. U isto vreme i Delije su objavile par brojeva fanzina ‚‚Pune tribine…‚‚ navijači kragujevačkog Radničkog ‚‚Talas‚‚ Partizanovci iz Mladenovca su imali svoj ‚‚Fan‚‚… Ipak najčitanija novina među fudbalskim navijačima kod nas bio je fenomenalni fanzin ‚‚Kop‚‚ koji je imao sve i dizajn, i dobar tekst i odlične fotke ali je doživeo tu sudbinu da bombardovanje u martu ’99. godine spreči izlazak četrnaestog broja (za dve i po godine) i da uređivačka ekipa potom tu stane i raziđe se. Danas je svega par fanzina prisutno na navijičkoj sceni. Grobarski ‚‚PUP‚‚ je nedavno izašao šesti put, a aktivni su i Vojvodinaši pripadnici Stare Garde koji objavljuju svoj, skorman ali simpatičan, ‚‚Volem Vošu‚‚
U vreme najvećeg vrhunca navijačkog pokreta u bivšoj Jugoslaviji, krajem osamdesetih, hrvatski ‚‚Sprint‚‚ je počeo da odvaja prostor za navijače, a ubrzo zatim i ‚‚Tempo‚‚ da bi magazin ‚‚Ćao‚‚ pokrenuo specijalizovani magazin za navijače ‚‚Ćao Tifo‚‚ koji je imao izuzetnu popularnost i visok tiraž. U novoj Jugoslaviji časopis ‚‚Talas‚‚ je imao redovnu navijačku rubriku, dok su Hrvati po osamostaljivanju prvi pokrenuli svoje ‚‚Navijačke tribine‚‚ i ‚‚Tifo magazin‚‚ (koji već duže vreme ne izlaze). U Sloveniji je izlazio ‚‚Ultra‚‚ a u Makedoniji ‚‚Mak Tifo‚. U Mađarskoj duže vreme opstaje ‚‚3 Felido‚‚(u prevodu treće poluvreme) dok je broj jedan na svetskoj navijačkoj sceni žabasrki časopis ‚‚Supertifo‚‚ koji je u prodaji već osamnaest godina i može se naći na kioscima svakog drugog utorka. Nije ni čudo. Fudbal je u Italiji izuzetno popularan a samim tim i navijači. Iz utakmice u utakmicu na tribinama duž čizme izmišljaju se što nebuloznije i skuplje koreografije, pali se sva moguća i nemoguća pirotehnika… Postoje čak i fabrike koje se bave isključivo izradom navijačkih rekvizita i materijala. Fotografi tako imaju šta i da uslikaju. U Engleskoj toga nema tako da je teško poverovati da bi časopis puput ‚‚Supertifa‚‚ opstao na ostrvu!
KNJIGE
Iako postoje dileme koja se knjiga prva pojavila na tržištu Wardova ‚‚Steaming In‚‚ ili Bill Buffordova ‚‚Among The Thugs‚‚ svi na prvo mesto stavljaju ‚‚Zaletanje‚‚(kako je kod nas prevedena Steaming In), pošto je nju pisao Englez navijač Arsenala, dok je Buffordov glavni junak Amerikanac, student koji se sreće sa novom pojavom za njega – fudbalom i navijačima.
Da je pisanje navijačkih knjiga postalo popularno u Engleskoj danas dovoljno govori i podatak da je nekoliko autora za svega par godina objavilo po četiri/pet knjiga i na njima zgrnuli velike pare. Tu se pre svih moraju spomenuti braća Brimson Eddy i Dougie, navijači Watforda, kluba iz severozapadnog pedgrađa Londona. Njih dvojica su se toliko dali na posao da su batalili sve druge obaveze, pošto su shvatili da im pisanje ide od ruke. Stariji Dougie je odmah nakon školovanja otišao u profesionalne vojnike gde provodi osamnaest godina i stiče čin poručnika, da bi 1994. godine odlučio da napusti vojsku i posveti se pisanju. navijačkih knjiga. ‚‚Kako je moguće da taj Dougie Brimson onda prođe kao navijač kroz sve to što je napisao kada je većinu života proveo u vojnim kampovima‚‚- ozbiljno se zapitao moj prijatelj Boyce, navijač Barnsleya. Brimsona većina pravih navijača na ostrvu ne uzima za ozbiljno. Mnogi junaci njegovih priča i sami su se čudili njegovoj smelosti da iznosi u javnost sasvim pogrešne podatke i činjenice vezane za neki događaj. Mnoge tuče koje je Brimson opisao nikada se nisu ni dogodile ili su imale sasvim obrnut ishod. Osim knjiga braća Brimson su objavili i nekoliko video kaseta, a ovih dana je promovisan i film ‚‚It’s A Casual Life‚‚
Pošto sam imao prilike da kontaktiram Dougiea Brimsona postavio sam mu par pitanja vezanih za njegov rad:
Kako si došao na ideju da napustiš vojsku i posvetiš se pisanju?
Zasitio sam se vojničkog života. Svakog dana ista priča. Jednog dana u pauzi snimanja nekog filma sedeo sam sa bratom u pabu i uz pivo pričao o fudbalu i navijačima naravno. Pošto sam kraj sedamdesetih proveo na tribinama ideja da napišem knjigu o tom periodu života došla je sama. Nakon knjige ‚‚Steaming In‚‚ nije bilo sličnih koje zavređuju pažnju, tako da smo mlađi brat Eddy i ja sve naše navijačke doživljaje stavili na papir. Prva knjiga je bila ‚‚Everywhere We Go‚‚ koja se pojavila u prodaji pred evropsko prvenstvo 1996.
Da li si ikada imao problema sa policijom zbog svojih knjiga?
Naravno. Policija je motrila na mene sigurno punih pet godina, pošto sam ih u svim svojim knjigama kritikovao. Znam da su mi čak prisluškivali telefon i proveravali poštu. Neko može reći da sam paranoik, ali ja sam da bih proverio svoje sumnje jednom prilikom sam sebi poslao devetnaest pisama od kojih mi je svega pet stiglo! Znam da je britanska pošta neažurna i da pisma često nestaju, ali to je previše. Danas spavam mnogo mirnije, pošto su me konačno ostavili na miru.
Možeš li nam reći koja je tvoja knjiga najprodavanija i u koliko primeraka je otišla?
Podatak o broju prodatih knjiga bih zadržao za sebe. To ostaje između mene i izdavača. ‚‚Barmy Army‚‚ je otišla u najviše primeraka, pa potom ‚‚The Crew‚‚. Na trećem mestu je ‚‚Everywhere We Go‚‚ četvrtom ‚‚Capitol Punishment‚‚ i petom ‚‚England, My England‚‚ Moja poslednja knjiga ‚‚Eurotrashed‚‚ koja se pojavila u knjižarama u martu 2003. godine prodaje se iznad svih očekivanja i već sada sa sigurnošću mogu reći da će ubedljivo zauzeti prvo mesto.
Tvojih pet najboljih knjiga slične tematike drugih autora?
‚‚Bovver‚‚ knjiga Chrisa Browna, pa ‚‚City Psycho’s‚‚ Shuana Torduffa, ‚‚Guv’nors‚‚ Mickeya Francisa, ‚‚Cass‚‚ Cassa Pennanta i naravno ‚‚Steaming In‚‚ Colina Warda. Ovo su moji favoriti. Nedavno se u prodaji pojavila i knjiga Marka Chestera ‚‚Naughty‚‚ o kojoj sam sa raznih strana čuo samo reči hvale, ali je ja još nisam pročitao.
‚‚Sve što ti Dougie kaže uzimaj sa rezervom‚‚ – upozorava me Boyce, četrdesetogodišnji Jorkširac kojem je pre dve godine izrečena i treća jednogodišnja zabrana ulaska na sve stadione na ostrvu. ‚‚Niko od pravih momaka o njemu nema lepo mišljenje. Znaš njegov dokumentarac koji je snimao za vreme svetskog prvenstva u Francuskoj? On je tu u ulozi snimatelja a ne navijača i viđen je kako beži za vreme nereda u Marselju. Lično nemam ništa protiv njega, ali je činjenica da je Brimsonu svo to pisanje navijačkih knjiga samo način da zgrne što više para. Po meni najbolje do sada objavljene knjige su: naravno ‚‚Steaming In‚‚ ‚‚Scally‚‚ ‚‚Blades‚‚ ‚‚Armed For The Match‚‚ i ‚‚Bovver‚‚ U tim knjigama autori su koliko toliko rekli istinu. Posebno bih istakao ‚‚Steaming In‚‚. Osim što je bila prva takva knjiga, pisana je zanimljivim rečnikom, sa dosta dobrog humora i što je najbitnije realna je! ‚‚Scally‚‚ je relativno nova knjiga. Pisac Andy Nicholls, navijač Evertona je jedan od onih kojem je policija odmah zakucala na vrata i naredila svim lokalnim knjižarama da povuku knjigu iz prodaje, a njegov klub mu je izrekao doživotnu zabranu ulaska na stadion Goodison Park. Ova knjiga je bitna zbog toga što je Andy jedan od retkih koji priznaje da je njegova ekipa često bila opremljena noževima i drugim oružjem u tučama sa protivničkim navijačima, što još niko do sada nije napisao, a poznato je da nisu samo Evertonovi navijači bili naoružani. Isto tako sviđa mi se i to što piše podjednako i o pobedama i o porazima u navijačkim okršajima. Stvarno mi je žao što se uvalio u probleme sa pandurima, ali neko uvek mora da nastrada. Lično poznajem jednog policajca sa kojim sam par puta razmenio navijačku literaturu. Ma i oni uživaju čitajući te knjige. Sećam se jedne zanimljive situacije kada smo se potukli sa navijačima Norwicha pre petnaestak godina. Sve se odigralo na očigled pet pandura koji su bili zaduženi da motre na nas, Barnsleyeve huligane. Znali su o nama sve. Kako se zovemo, gde radimo, izlazimo, šta jedemo…sve. Dok je tuča trajala oni su stajali sa strane i posmatrali. Mi smo taj put izašli kao pobednici a isti ti panduri koji su nam godinama disali za vrat prišli su nam i čestitali na pobedi!‚‚ – završio je Boyce svoju priču.
U Engleskoj kada uđete u bilo koju knjižaru i odete na sportski odeljak bar dve police zauzimaju knjige koje su pisali navijači. Među njima takođe mora da se napravi razlika jer jedne su pisali sociolozi, druge huligani a treće istinski ljubitelji fudbala. U ovim poslednjim većina pisaca se takmiči u iskazivanju što veće ljubavi prema svom klubu. Jedna od knjiga koja je prevedena i na srpski jezik i koja je obavezna lektira za svakog pravog navijača je ‚‚Pitch Fever‚‚ ili Stadionska groznica popularnog engleskog pisca Nicka Hornbya (‚‚About A Boy‚‚ ‚‚High Fidelity‚‚…). To je jedna veoma jednostavna i iskrena autobiografija koja na najlepši način opisuje kako i zašto neko postaje zaražen fudbalom. Knjiga se baš zbog toga preporučuje i ženskom svetu koji konačno dobija priliku da razume najveću mušku strast.
Neophodno je pomenuti i još par zanimljivih naslova: ‚‚Stand Up If You Hate Manchester United‚‚ (neverovatno koliko je samo razloga zbog kojih je stvarno teško voleti najpopularniji ostrvski tim), ‚‚‚If You’re Proud To Be A Leeds Fan‚‚ (sa sjajnom pesmicom posvećenom porodici Beckham: Posh Spice is a slapper, she wears a big fat jewel, when she’s shaggin’ Beckham, she thinks of Harry Kewell- koju su navijači Leedsa uvek pevali Beckhamu aludirajući na trač da mu je supruga imala kombinacije sa do ove sezone njihovim idolom Kewellom) i fenomenalna zbirka navijačkih pesama ‚‚Dicks Out‚‚
Kod nas navijačke knjige bar za sada ne postoje. Nick Hornbyjeva Stadionska groznica se pre par godina pojavila u svim knjižarama (prvo izdanje sa izuzetno lošim prevodom), a u nekoliko beogradskih i novosadskih prodavnica knjiga mogu se pronaći još neki zanimljivi naslovi. Prevedene su: Colin Wardova ‚‚Steaming In‚‚ ( prvi tiraž Zaletanja je planuo, drugi samo što nije), potom Martin Kingova ‚‚Hoolifan‚‚ (kod nas Huligan) o navijačima Chelsea. Uporedo su se pojavile ‚‚We Fear No Foe‚‚ (ili jednostavno Millwall), koju je napisao pripadnik mlađe garde Millwallovih huligana Colin Johnson i ‚‚We Are The Famous Football Hooligans‚‚ (Mi smo čuveni fudbalski huligani) Carla Spiersa jednog od glavih likova sa Oldhama. Trenutni hit je knjiga West Ham – Ispod čekića ( u originalu ‚‚Cass‚‚) autora Cassa Pennanta, jednog od retkih crnaca-huligana, lidera jedne od najozloglašenijih navijačkih bandi na ostrvu.
Engleska sportska knjižara Sportpages nedavno je sprovela anketu i objavila najnoviju listu najboljih huliganskih knjiga prema ocenema kupaca. Od ukupno 262 glasača njih 63 su na prvo mesto stavili ‚‚Blades Business Crew‚‚ Stevea Cowensa. Potom slede: ‚‚Soul Crew‚‚ Tonya Riversa, ‚‚Guvnors‚‚ Mickeya Francisa, ‚‚Congratulation, You Have Just Met the ICF‚‚ Cassa Pennanta i već spominjana ‚‚Steaming In‚‚. Trenutno najveći hit u knjižari Sporpages je fotodnevnik ‚‚A Casual Look‚‚ koji uz priču i slike govori o modi na engleskim stadionima u periodu od 1980. do danas.
‚‚Armed For The Match‚‚ – Steven Hickmott, Colin Ward
Od početka sedamdesetih i tokom osamdesetih godina engleski huligani su izazivali nerede kako na ostrvu tako i širom Evrope. Chelsea Headhunters su bili jedna od najozloglašenijih huliganskih bandi, a njihov vođa, mozak tima i organizator Steven Hicky Hickmott državni neprijatelj broj jedan. Jednog martovskog jutra 1986. policija mu je provalila u kuću i uhapsila ga. Zajedno sa još osmoricom svojih prijatelja Hicky je izveden pred sud gde jednostavno nije imao šanse. Tako je počela hajka na huligane širom Britanije. Ubrzo se iza brave našlo još stotine navijača drugih timova. Ni jedna tuča sa protivničkom bandom nije mogla da se meri sa okrutnošću sudova.
Hicky je počeo da beleži svoja sećanja sa stadiona još tokom izdržavanja zatvorske kazne ali nikada nije uspeo da objavi knjigu. Po izlasku na slobodu odlučio je da se odseli u Manilu gde je danas vlasnik jednog bara. Pozvao je svog prijatelja Colina Warda koji ga je ubrzo posetio. Hickmott je pričao a Ward beležio. Knjiga ‚‚Armed For The Match‚‚ je eksplozivna, istinita priča o životu na tribinama i čoveku koji je rapidnom brzinom izgradio svoje ime u svetu fudbalskih huligana.
‚‚Guvnors‚‚ – Michael Francis
Više od petnaest godina Mickey Francis i njegova braća predvodili su huligansku ekipu Manchester Citya. Pesnice su bile njihov najbolji način sporazumevanja, pošto je i samo preživljavanje na ulicama zloglasnog kraja Manchestera Moss Sidea bilo prava umetnost. Ubrzo je cela Engleska čula za braću Francis i njihovu bandu, koji su poput mnogih drugih huligana završili u zatvoru. Mickey je bio prvi navijač koji je nakon puštanja na slobodu napisao knjigu, a kao nagradu njegov klub mu je doživotno zabranio ulazak na stadion!
‚‚Blades Business Crew‚‚ – Steve Cowens
Oni žive u tajnom svetu nasilja. Oni zakazuju tuče preko interneta, pejdžera, mobilnih… Oni su jedna od najaktivnijih bandi na fudbalskim stadionima – BBC,kaznena ekspedicija Sheffield Uniteda, a Steve Cowens momak iz prve ekipe. U svojoj knjizi do detalja je opisao: život jednog od viđenijih huligana, tuče sa protivničkim ekipama iz Londona, Manchestera, Liverpoola, Cardiffa, kao i razlog zbog kojeg je Sheffield postao zaraćeni grad.
Nakon nekoliko godina pojavio se i nastavak knjige pod imenom
„Blades Business Crew 2“ – Steve Cowens
‚‚Blades Business Crew 2‚‚ – Steve Cowens
‚‚Soul Crew‚‚ – Tony Rivers, David Jones
Tokom poslednjih desetak godina jedna huliganska ekipa redovno puni novinske stupce – Cardiff Soul Crew. Nastali su početkom osamdesetih, a ime su izabrali zbog ljubavi prema soul muzici. Ne postoje navijači koji mogu da se pohvale da su u glavnom gradu Velsa prošli kao na izletu. David Jones i Tony Rivers su bivši članovi Soul Crewa koji su imali hrabrosti da objave knjigu upravo u vreme najveće hajke na Cardiffove huligane nakon što je Leeds United jedva izvukao živu glavu na gostovanju Cardiff Cityu pretprošle sezone. Knjiga je u jednom momentu bila povučena iz prodaje i pretila joj je zabrana, ali se nakon izvesnog vremena ponovo vratila u rafove knjižara. Proverite zašto!
‚‚Bovver‚‚ – Chris Brown
Tokom sedamdesetih, u vreme ekspanzije funky muzike i obrijanih glava fudbal je postao veoma nasilan. Svake subote divlje horde navijača su se mlatile za svoje mesto na huliganskoj tabeli. Chris Brown, navijač malog Bristol Roversa je bio deo te kulture. Ovo je istinita priča o deceniji u kojoj je engleska omladina bila najluđa. Izlasci, koncerti, disko klubovi, cipele sa platformama, pojava najznačajnijeg britanskog benda The Clash, rasni neredi, fudbalsko nasilje…
